Sukulentne mlečike (euforbije) - uvod

Autor: Stevan Avramov

Cvetnice su podeljenje u familije- kojih ima 250 do 350 - zavisno od toga o kom sistemu klasifikacije se radi. U bar 28 ovih familija se nalaze i sukulentne biljke - od kojih kaktusi čine celu jednu familiju- Cactaceae. Druga familija je Euphorbiaceae: velika raznorodna grupa koju čine drveće, žbunovi zeljaste i jednogodišnje biljke koji se nalaze uglavnom u tropima ali imaju i predstavnike koji žive u hladnijem umerenom klimatu. Ova grupa biljaka je dobila ime po Euphorbusu- lekaru kralja Mauritanije. Prvi pisani podaci o Euphorbiama poticu od Hipokrata (469-399. godine pre Hrista). Familija je podeljena na oko 300 rodova u kojima je preko 5.000 vrsta iako je samo deo ovih vrsta zanimljiv sakupljačima sukulentnih biljaka. Ponosni vlasnik stotinak sukulentnih Euphorbia vidi tek vrh ledenog brega. Sukulentne biljke se nalaze samo u pet od 300 rodova: Euphorbia, najbrojniji rod i gde je specijalizacija otišla najdalje,Monadenium, Synadenium, Pedilanthusi Jatropha. Linaeus je 1753. godine opisao rod Euphorbia i u njega uvrstio tada poznatih 56 vrsta.

Familija Euphorbiaceae se karakteriše uglavnom strukturom cveta i ploda. Listovi su, tamo gde ih ima, obično jednostavni ili prstasto deljeni sa stipulama koje mogu biti modifikovane u žlezde (Jatropha) ili trnove (neke Euphorbiae).

Pouzdan karakter za prepoznavanje ovih biljaka je prisustvo belog (ili retko obojenog) mlečnog soka (lateksa) koji curi iz svake povrede epidermisa. Ovo ih odvaja od kaktusa na koje mogu da liče, koji imaju obično bezbojnu tečnost, sa izuzetkom nekih mamilarija. Lateks je obično otrovan, ili bar iritantan, a uloga mu je da zaštiti biljku od životinja koje bi je popasle ili od insekata ali nije efikasna zaštita od gljiva i bakterija. Prilikom sušenja lateks se formira u gumastu masu i to je jedini ekonomski razlog za gajenje ovih biljaka- sakupljanje prirodne gume. Ova tečnost se takođe koristila kao purgativ.

Cvetovi Euphorbiaceae su mali i veoma redukovani. Kod Euphorbia udruživanje ovih sitnih cvetova je otišlo dotle da nam čitava cvast izgleda kao jedan cvet. Ono što liči na cvet kod Euphorbia je u stvari grupa cvetova koju nazivamo ciatium. U toj grupi svaki pojedinačni cvet je jednopolan, ili muški ili ženski, i redukovan je na najneophodnije elemente. Ženski cvet u ovim cvastima je uvek jedan i u sredini ciatiuma. Muški cvetovi su na periferiji oko ženskog cveta. Nemaju čašičnih ni kruničnih listića. Ono što liči na njih su ili obojene brakteje ili žlezde sa veoma uvećanim nastavcima. Postoji dosta varijacija na temu pola. Uniseksualne biljke imaju samo muške ili samo ženske cvetove u ciatiumu tako da je za dobijanje semena neophodno imati “mušku” i “žensku” biljku. Moguće je da dođe i do promene pola biljke u toku života. Većina su ipak biseksualne. Uočena je i pojava da se na primer na slabijim i mlađim biljkama stvaraju uglavnom muški cvetovi dok se kod starijih i većih biljaka stvaraju uglavnom ženski cvetovi.

Plod sukulentnih Euphorbiaceae pokazuje malo variranja. Trodelni ovarijum se otvara kao trodelna suva čaura, koja sadrži tri velika semena. Zrele čaure naglo pucaju i semena se daleko odbacuju od biljke. Da bi bili sigurni da nećemo izgubiti semena čauru treba umotati u finu mrežu (u tu svrhu mogu odlično da posluže stare ženske najlon čarape) ali nikako u najlon kesu.

Vrste koje se nalaze u ovih pet rodova svoje rezerve vode čuvaju ili u stablu i/ili u korenu. Interesantno je da su sukulentni listovi nađeni samo kod nekih euphorbia i monadenijuma. Botanički, Jatropha se odvaja od preostala četiri roda zbog manje “napredne” strukture cveta. Jatropha formira glavno stablo u obliku boce, spojeno sa zadebljalim podzemnim delom- kaudeks. Preostala četiri roda sa ciatiumima su blisko povezani međusobno. Monadenium i Synadenium se nalaze u Africi- uglavnom u Tropima; Pedilanthus u Centralnoj Americi, a Jatropha i Euphorbia naseljavaju i Stari i Novi svet.

Nije teško održati sukulentne Euphorbiae u životu- one su oportunisti koji tolerišu razne torture. Ali gajiti sukulentne euphorbije tako da zadrže svoje prirodne karakteristike, oblik i svu lepotu je pravi izazov.

Ove biljke nisu postale sukulentne zato što nema ni malo dostupne vode na njihovom staništu. One su postale sukulentne zato što voda nije dostupna u regularnim- redovnim intervalima. Za sukulentne biljke magla ili rosa su konvertibilni izvori vode. Korisno je znati kakvo stanište u prirodi naseljava tvoja biljka. Informacije o regionima i državama koje naseljavaju ove biljke nije teško naći. Svaka biblioteka ima atlas koji prikazuje padavine, temperature i nadmorske visine. Takođe je internet prepun ovakvih informacija.

Navešću osnovne elemente koji ‘rade” kod većine euforbija. Uvek postoje izuzeci kada je u pitanju ovako raznovrsna grupa biljaka. Biljke ne čitaju naše tekstove, ne poštuju granice i ne odazivaju se na imena koja im damo.

Zalivanje i dohranjivanje. "Kada da zalijem?"- često je pitanje. "Kada je to biljci potrebno”-najtačniji odgovor. Vaša biljka nije u svom prirodnom staništu. Tamo bi one rasle kada uslovi i prostor to dozvole, a ne tamo gde bi ona želela da raste. One preživljavaju dugu sušu jer moraju a ne zato što to vole. Ne treba da dozvolite svojim biljkama da se potpuno isuše ni leti ni zimi.

Leti zalijte dobro jednom nedeljno a zimi bar svake druge nedelje. Vaš supstrat treba da bude porozan dovoljno da se voda procedi kroz njega i da ne ostaje vlažan duže od sedam do deset dana leti.

Osim nekih vrsta poreklom sa Madagaskara, sukulentne euforbije imaju period “mirovanja’ kada cvetaju. Za neke vrste to može biti bilo koji period godine, a za većinu to je obično zimski period.

Euforbije su proždrljive. Izgledaće bolje, bolje će se braniti od parazita i bolesti i bolje će rasti ako su dobro nahranjene. Češće zalivanje slabijim rastvorima hrane je u principu bolje. Biljke će ujednačeno rasti.

Paraziti i bolesti. Vunaste vaši i afide su insekti koji mogu da prave manje probleme. Treba se braniti i od mrava jer iako sami ne oštećuju biljku drugi insekti koji idu sa njima i neke gljive mogu da naprave štetu. Prevencija je najbolji način zaštite zdravlja vaših biljaka.

Iako su bolji od kontaktnih, sistemski insekticidi mogu ponekad i da naškode euforbijama. Koristite propisanu koncentraciju. Ne koristite hemikalije na biljkama koje su izložene suncu u tom trenutku. Tretirajte biljke u rano jutro kada su hladnije i imaju vremena da se osuše pre nego što postane pretoplo.

Svetlost. "Dosta svetla" i "direktno sunce" nisu ista stvar. Ne zaboravite da su vaše biljke u saksijama koje se veoma ugreju i spolja i iznutra. U prirodi korenje biljaka može da se zavuče dublje u supstrat ili ispod stena. U saksijama nemaju gde da se sklone. Neke veće euforbije mogu da podnesu direktnu sunčevu svetlost, ali male biljke ili klijanci ne mogu to da prežive. Takođe i skoro presađenje biljke teško podnose direktno sunce.

"Dosta svetlosti” obično znači jutarnje ili popodnevno sunce i bar 30% smanjenja zračenja u najtoplijem delu dana. Većina euforbija će bolje rasti i izgledati ako ima neku vrstu zaštite od direktnog sunca.

Neke vrste sa Madagaskara i iz Zimbabvea traže zasenu tokom čitavog dana. Njih treba držati ispod polica ili na nekom drugom mestu gde ih obasjava samo jutarnje sunce. Kada treba da adaptiramo biljku na jači intenzitet svetlosti najbolje je to raditi tako što stavimo nekoliko slojeva novina preko biljke ili nekog lakog platna i postepeno skidamo sloj po sloj- ovo treba da traje nekoliko nedelja.

Temperatura. Većina euforbija ne voli temperature ispod 15 stepeni celzijusovih. Vrste iz tropskih i sušnih regiona više vole temperature preko 20 stepeni . Čak i najotpornije vrste će biti oštećene na temperaturama ispod 10 stepeni. Generalno, što je deblja i veća biljka nižu temperaturu može da podnese.

Oprez pri radu sa euforbijama. Šta se dešava kada mlečni sok Euphorbiae dođe u dodir sa vašom kožom ili sluznicom? Odmah se oseti jak bol- pečenje na tom mestu za koji kažu da ima sto puta jači efekat od kapsakaina (iritant iz ljutih papričica- feferona). Tada treba što pre oprati taj deo pod mlazom mlake vode i ukloniti sve ostatke koagulisanog lateksa. Ukoliko je lateks dospeo u oko takođe treba što pre isprati i otići hitno kod očnog lekara.

Na kraju, kolekcionar je onaj koji odlučuje da li će njegova biljka živeti ili uginuti. Biljke su uglavnom bespomoćne u svojim saksijama- ne mogu da odu od vas ako ih ne tretirate kako treba. Ove osnovne napomene koje sam dao omogućiće da vi i vaša biljka počnete zajednički život – ostalo zavisi samo od vas.